Истраживања
НАСТАВЉЕНА АРХЕОЛОШКА ИСКОПАВАЊА НА ВЕЛИКОЈ ХУМСКОЈ ЧУКИ
Златни украс праисторије
Локалитет се налази шест километара северно од Ниша, на чворишту праваца који средишњи Балкан повезују са Малом Азијом, Тракијом и егејским светом. На узвишеном, пространом и тешко приступачном платоу има више културних слојева. Најстарији и најбоље очуван је онај из раног бакарног доба (око 4300. године пре нове ере), који припада култури Бубањ–Хум. Обрађено је више објеката и занимљивих налаза. Посебну пажњу изазвало је овогодишње откриће два фрагмента посуде украшене бојом од злата, што је веома редак пример
Текст: НР Прес
Фото: Археолошки институт, Београд
У протекле две године на стручним скуповима приказано је неколико фасцинантних нових археолошких налаза из бакарног доба, откривених на локалитету Велика хумска чука код Ниша.
– Локалитет Велика хумска чука налази се у средишту Балкана, на северном ободу Нишког поља, око шест километара северно од Ниша, на природном чворишту комуникационих праваца који повезују централни Балкан са Тракијом, Малом Азијом и егејским светом – објашњава у разговору за Националну ревију др Александар Булатовић из Археолошког института у Београду, руководилац ових истраживања. – Локалитет је на доминантном и неприступачном узвишењу, на позицији са које је могућа контрола над већим делом области око данашњег града Ниша. Са Чуке поглед сеже до Јастрепца и Копаоника. Северно и североисточно залеђе обезбеђено је високим планинама и листопадним шумама, густим и данас. Велика хумска чука је сада на периферији града, у приградском селу Хум. У праисторији, када је ово насеље било интензивно коришћено, простор данашњег града вероватно је био мање погодан за живот и негостољубив. Зато са централних градских простора нема неких поузданих података о насељавању до римског времена.
Археолошки речено, каже Булатовић, локалитет је вишеслојан. Најстарији и најбоље очуван културни слој потиче из раног бакарног доба, то јест из времена око 4300. године пре нове ере. Изузетно повољан положај локалитета, на пространом платоу површине око једног хектара, као и многи природни ресурси у околини (река, пространа обрадива поља у подножју, једна пећина и неколико припећака на западном ободу, велико налазиште кремена, једне од основних сировина за израду оруђа и оружја у праисторији), учинили су да локалитет буде насељен непрекидно скоро 5.000 година: од 44. века пре наше ере до 4. века наше ере. С друге стране, то је допринело да старији слојеви буду оштећени млађим. Највећа оштећења праисторијских слојева и налаза проузрокована су касноантичким јамама и ерозијом услед пада терена. Археолошки слој на локалитету износи од 0,7 до два метра, а испод је природна кречњачка стена.
ПРЕ ШЕСТ ХИЉАДА ГОДИНА
– Овај локалитет истраживан је у два наврата, тридесетих и педесетих година XX века, од стране Адама Оршића Славетића и академика Милутина Гарашанина – наставља Булатовић. – Гарашанин је, на основу и ових истраживања, дефинисао тада нову археолошку културу на простору централног Балкана и назвао је по два нишка локалитета: култура Бубањ–Хум. После готово пола века, захваљујући тадашњој директорки Народног музеја у Нишу Татјани Трајковић-Филиповић и др Милораду Стојићу из Археолошког института, године 2009. обављена су мања пробна истраживања. Она су била увод у систематска истраживања започета 2014. Истраживања су финансирана од стране Министарства за културу и информисање Србије, Града Ниша и нишке градске општине Црвени крст.
Осим стамбених и других објеката из раног бакарног доба (укупно четири куће), који су најбоље очувани, на локалитету су констатовани и остаци једног објекта из позног бакарног доба (датован у време 2800–2700. године пре нове ере), и два објекта из млађе фазе старијег гвозденог доба (5–4. век пре нове ере). У ова два последња, поред локалне керамике, евидентирана је и грчка сликана керамика, иначе не тако чест налаз овако дубоко у балканском залеђу.
– Поред објеката, забележени су културни слојеви из свих наведених периода, као и из целог бронзаног и гвозденог доба, укључујући и келтски период – каже, даље, Булатовић. – Истражени су и остаци четири куће из раног бакарног доба, од којих је она на централном платоу датована у време 44–43. века пре нове ере, а друга, на источном ободу платоа, у период 40–38. века пре нове ере. Куће су, дакле, старости преко шест хиљада година. Све су биле изграђене у истој техници, зидови су били начињени од дрвене конструкције на коју је било наношено блато, док су поднице биле од утабане земље на коју је често наношен слој глине дебљине једног до два центиметра. Према истраженим остацима, две куће су биле правоугаоне основе димензија око 5 x 3,5 метра, оријентације север–запад. У старијој датованој кући (44–43. век пре нове ере) на централном делу локалитета, којој услед интензивних оштећења изазваних већим римским објектом нису познати димензије и оријентација, пронађен је између осталог и бакарни клин тежине око 100 грама, као један од најстаријих бакарних налаза уопште. У близини друге куће, која није датована, али према налазима и стратиграфији припада раном бакарном добу, пронађен је фрагмент стопе пехара од печене глине са представом жене у покрету (игра или молитва) начињене црвеном бојом, такође једна од најстаријих таквих представа на керамици на овим просторима. Све куће су углавном изгореле, заједно са кућним инвентаром.
СТАРОБАЛКАНСКЕ ВЕЗЕ
Приликом најновијих истраживања, 2018. године, нађена је јединствена целина на североисточном делу платоа – прича даље Булатовић. Тада су констатовани остаци четврте куће из раног енеолита: акумулација кућног лепа (делови кућног зида начињени од блата са отисцима дрвене грађе) на делимично очуваној подници од набијене земље. Габарити објекта нису познати, јер се налазио веома плитко и већим делом је уништен ерозијом. Ипак, унутар објекта, испод лепа, уочене су две јаме укопане у подницу. Биле су испуњене целим посудама – у мањој јами нађене су две, а у већој осам посуда, две тарабуке, поклопац и жртвеник. Посуде, предмети од кости, камена и печене земље нађени су у целом објекту. Занимљива је једна група од четрнаест алатки од окресаног камена, као и један поклопац моделован у облику људског лица. Пошто је објекат улазио у западни профил сонде, у следећој кампањи (2019) истражен је и тај део куће. Био је боље очуван, те је било могуће констатовати да је кућа имала неколико обнова поднице, односно неколико фаза обнове објекта, као и да су спољни зидови били украшени вертикалним и хоризонталним жлебовима. Кост са најмлађе поднице испод лепа датована је у 40–38. век пре нове ере, док се датуми за најстарију фазу објекта тек очекују.
Од свих ових налаза, свакако најатрактивнији су они из најмлађе фазе куће – објашњава Булатовић. То су два фрагмента посуда украшених златном бојом. Изузетно ретки налази, пре овога 
регистровани само на чувеној некрополи у Варни, у Бугарској, која се датује приближно у 4500. годину пре нове ере, где је пронађено и више десетина златних предмета. Неколико фрагмената керамике са златном превлаком потиче са још два истодобна налазишта у Бугарској, као и са оближњег локалитета Бубањ код Ниша, али је махом реч о старим ископавањима, са несигурним археолошким контекстом и хронолошким пореклом керамике. Присуство златне превлаке на керамици са Велике хумске чуке потврдила је XRF методом др Татјана Трипковић у Лабораторији Републичког завода за заштиту споменика културе. Планиране су детаљније анализе златне превлаке, вероватно у Институту „Винча”, да би се добило што више података о саставу златне превлаке, техници украшавања, можда и пореклу злата.
– Стилско-типолошке одлике свих налаза из поменутих кућа указују на локалну културну групу раног бакарног доба (такозвана Бубањ–Хум I група). Она је део већег културног комплекса који се у то време протезао од данашњих простора југозападне Румуније до северне Грчке (комплекс Бубањ–Салкуца–Криводол) – каже др Александар Булатовић. – Карактеристике неких налаза (као што су неуобичајен начин украшавања неких посуда, асиметрична организација орнамената осликаних различитим бојама, поклопац са људским ликом, сликана представа жене неуобичајена на овим просторима, налази алатки начињених од опсидијана...) указују на интензивне контакте ове заједнице са оним из других географских области, нарочито из доњег Подунавља.
***
Садејство
Захваљујући пробним геомагнетним истраживањима локалитета, које је обавила екипа Рударско-геолошког факултета у Београду на челу са др Дејаном Вучковићем, на југоисточном делу локалитета, на површини од свега 30 x 30 метара, регистрована је већа аномалија. Током овогодишњих ископавања установљено је да су то остаци куће из раног бакарног доба. И она је била оштећена бројним римским укопима, али могла се реконструисати њена правоугаона основа, са горелим подом од набијене земље и остацима зидова и кућног мобилијара начињеног од печене глине. Спољни зидови и ове куће били су украшени жлебовима, што говори, као и веома атрактивно декорисане посуде, о извесном осећају за естетику становника овог насеља.
***
Ватра
Интересантно је да су све четири куће из из раног бакарног доба гореле. У њих две пронађено је и бројно покућство на које су се урушили зидови куће. Стога се не одбацује могућност да су куће, укључујући цео кућни инвентар, намерно запаљени у ритуалне сврхе, као што је то био обичај на истовременим насељима у области доњег Подунавља.
